Дан државности Републике Србије

СРЕТЕЊЕ- ДАН ДРЖАВНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Ове године се обележава 218 година од Првог српског устанка.

Сретење – Дан државности Србије, празнује се 15. и 16. фебруара.

Сретење, као верски празник  се слави од првих векова хришћанства, а посебно свечано од 544. године, у време цара Јустинијана, па му и Српска православна црква и верници поклањају дужну пажњу. Сретење је у Србији велики верски празник, који се обележава у православним храмовима широм земље и у расејању. Слави се 40. дан од Божића, а представља сећање на дан када је Богородица први пут увела у јерусалимски храм новорођеног Христа да га посвети Богу. У питању је први сусрет Бога и човека – СРЕТЕЊЕ.

ДРЖАВНИ ПРАЗНИК

Према члану 1 Закона о државним и другим празницима у Републици, државни празник Републике Србије јесте Сретење – Дан државности Србије, спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године подигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије. 

Србија данас прославља Дан државности, који се на Сретење слави у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, кад је у малом шумадијском месту Орашцу почела борба за коначно ослобођење од петовековног робовања под Турцима.

На Сретење, донет је први српски Устав, један од најлибералнијих, најмодернијих законских аката у Европи тог времена.

Истог датума, на Сретење, али 1835. године, кнез Милош Обреновић прогласио је први српски устав, који је сматран за један од најлибералнијих и најмодернијих у Европи тог времена, када већина европских земаља није ни знала за устав. Овај датум је узет као почетак стварања модерне српске државе и као национални празник се слави од 2001. године.

РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

Први српски устанак је, у својој основи, био побуна против тираније, али је прерастао у револуцију с националним, верским и социјалним захтевима – ослобађање народа од турске окупационе власти и феудалних обавеза, ослобађање цркве од притисака исламизације и формирање независне државе окренуте повратку у круг европских народа.

Устанку је претходио сукоб власти и турског двора, Порте и јањичара који је тињао током целог 18. века. У жељи да придобије бунтовне становнике пограничне провинције, познате као Београдски пашалук, Порта је, на челу са султаном Селимом Трећим, низом аката (1793–1797) гарантовала извесне олакшице.

Већ 1798. године српска народна војска и малобројне трупе Порте сузбиле су упад јањичара у Србију. Београдски паша хаџи Мустафа гарантовао је поштовање српских права до 1801. године, када су га јањичари свргли и преузели власт.

Уследио је период незапамћених свирепих злочина јањичарских власти према локалном становништву, а упоредо су почеле припреме за устанак против јањичара у два центра – у Ваљевској нахији с кнезом Алексом Ненадовићем и Шумадији с Карађорђем, на челу.

Јањичари су, сазнавши за припреме, у догађајима познатом као сеча кнезова, брутално побили многе виђене Србе, међу њима и Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и хаџи Рувима.

Карађорђе је успео да измакне турској потери и да окупи своје присталице, тако да је, на Сретење, паљењем турских ханова код Орашца симболично започео устанак, а следеће године је спречавањем царских трупа да уђу у Србију и званично прекинута веза са Портом и проглашена независност.

Процес ослобађања и обнављања државности био је сложен и дуготрајан, а окончан је 1878. године када је на Берлинском конгресу Кнежевина Србија призната за независну самосталну државу.

РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАВУ

Први српски Устав, познатији као сретењски, донет је у Крагујевцу 1835. године, а подељен је на 11 глава и 142 члана и њиме је Србија дефинисана као независна кнежевина, подељена у округе, срезове  и општине.

Сретењски устав је разрадио Државни секретар Димитрије Давидовић (лекар, политичар и новинар – у почетку је радио као лични лекар кнеза Милоша) који се посебно истакао у раду на доношењу Хатишерифа у Цариграду.

Овим уставом су кнежева (Милошева) права ограничена и делимично пренета на државни савет. Сретењски устав био је, за оно време и тадашње прилике, веома напредан, са наговештајем демократске владавине. Под притиском Турске, Аустрије и Русије које нису имале устав, и које су биле против сретењског устава, кнез Милош  је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после непуна два месеца његове примене.

Три године после тога уведен је Турски устав (1838).

Тим највишим правним актом земље, првим у историји Србије, било је све регулисано, од државних симбола, преко места и улоге Државног савета до значаја Скупштине и самог кнеза у новом устројству земље.

Због историјског значаја за српски народ и државу, 15. фебруар је 10. јула 2001. године изабран за Дан државности Србије.

Ова два догађаја с почетка деветнаестог века, јесу светионици и темељи слободе и демократије српског народа и српске државе.

ДАН ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

Такође, 15. фебруара обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у 19. веку и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе. Обележавање Сретења и Дана Војске обједињује идентитете војске и државе, чиме се обнавља њихова најдубља повезаност у српској државотворној традицији.

ДРЖАВНИ СИМБОЛИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ СУ ГРБ, ЗАСТАВА И ХИМНА

Уставом Републике Србије утврђено је: Република Србија има свој грб, заставу и химну; грб Републике Србије користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Народна застава и као Државна застава; химна Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде”; Народна скупштина донела је 2009. године Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије.

Према том закону, грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Државна застава и као Народна застава.

Приредио – професор историје и уредник сајта Српска историја, Ђорђе Бојанић

Текст преузет са сајта Српска историја

 

Leave a Reply