Присетимо се ко је био Свети Сава

Светосавски пут је једини исправни и прихватљиви пут по коме треба да иде наш  српски народ

Свети Сава је део свих нас. Oн се издигао негде међу нама, у његовом лику и делу садржана је историја и будућност. Свети Сава вечно живи са нама. Он нас опомиње, а да тога нисмо ни свесни! Без Светосавског пута ми можемо само да ходамо у безнађу, у том случају смо без корена, као пањ или као кућа без темеља. Свети Сава је наша најзначајнија историјска личност. Данас многе институције, школе, улице носе његово Свето име. У савременом свету српски народ подиже му многобројне задужбине на свим континентима где их је судбина расејала.

Саву ни турски џелати, а ни комунисти, нису могли да отргну из свести народа. Местимично им је успевало али Свети Сава се увек враћао у свест српског рода и дизао се са историје.

Свети Сава је, поред српског језика печат српског рода, на овим темиљима српски народ чува своју културу и веру. Он нас је окренуо правој вери, пуној љубави и благодети. Поставио нам је међу. Ми Срби морамо да чувамо Светосавље, јер ако заборавимо своју прошлост, нестаћемо као народ. На то нас обавезују наши свети преци: Свевладовићи, Светимировићи, Оштривојевићи, Властимировићи, Вукановићи, Свети Сава и сви Немањићи, свети Лазаревићи, Бранковићи, Карађорђевићи, Обреновићи и Плава гробница, и свети Јасеновачки и Братуначки мученици, и мученици са Кошара и Паштрика и сви Српски мученици који пострадаше од Косова до данашњих дана бранећи крст часни и слободу златну. Чувајмо православље, љубимо српство, јер без тога нам нема бољитка! Ако ми сами не љубимо своју историју, сигурно је неће љубити окупатори. Они су нам је само скрнавили, лажирали, присвајали и отимали. Дан Светог Саве је прилика да се сетимо ове Свете личности.

Свети Сава био је први српски архиепископ, светитељ и просветитељ. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, крштен као Растко, а када се замонашио узео је име Сава. Растко се на Светој Гори замонашио упркос снажном противљењу родитеља. Његовим устоличењем за архиепископа 1219. године утемељена је и самостална Српска православна црква. Заједно са оцем Стефаном Немањом, у монаштву названом Симеон, Свети Сава је основао Хиландар и изградио још 14 манастира, и тако остао забележен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој Гори. У Студеници је 1209. године основао болницу, прву на подручју српске државе.

Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности, па је стога и заштитник просветних установа. Свети Сава је 1219. издејствовао аутокефалност СПЦ, а његова дела „Номоканон“ (1220) и „Синодик православља“ (1221) постали су правни и духовни стубови српске државности. Сава је преминуо 1235. године у бугарском граду Трнову као први архиепископ СПЦ, а остао је познат генерацијама као оснивач и творац „светосавског православља“.

Празник Светог Саве – Савиндан обележава се као школска слава у свим школама у Србији. Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. године у Земуну, одакле се брзо проширила у све делове српства, а Химна Светом Сави је први пут изведена 1839. године у Сегедину. Дан Светог Саве је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Црна Гора га обележава од 1856. године, и времена књаза Данила. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком комунистичке власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем Светог Саве .

Смрт Савина у Бугарској

Сава полази на путовање по истоку. Боравио је у Палестини, Александрији и на Синају. У повратку је посетио Никеју, а онда отишао у бугарску престоницу Трново у посету бугарском цару Јовану II Асену. На Богојављање је одслужио службу у трновској цркви. После тога одмах се разболео. Боловао је пет дана, а шестог је умро. То је било 14. (27) јануара 1236. год. Сахрањен је у цркви Четрдесет мученика у Трнову. Краљ Владислав, бугарски зет, следеће године пренео је његове мошти у манастир Милешеву. Ту су почивале све до 1594. године.

Спаљивање Савина тела на Врачару

Срби су били национално свесни да су царски народ, да су имали царевину и да су је делимично изгубили на Косову. У таквој вери Србе нису могли Турци да исламизирају, а католици поунијате. Зато су их Турци набијали на коље, а темишварског владику живог одрали. А да би се осветио Србима, Синан паша је за време Темишварског устанка спалио је мошти светог Саве на Врачару 1594. године, да олуја разнесе његов прах на све четири стране света. Турци су то урадили да би тако заплашили српски народ.

 

КЊИЖЕВНИ РАД

Сава је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот свог оца Стефана Немање. „Житије Св. Симеона“, које се касније издвојило из „Студеничког типика“. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца.

приредио. Ђорђе Бојанић, проф. историје

Leave a Reply